Koliko smo spremni da prihvatimo odgovornost za sebe i svoj život


Zašto nam je potrebna katastrofa, zlo i naopako, ovaj put u vidu poplava, da bi se približili sebi i jedni drugima?  Da li je zaista potrebno da nas preplavi i poplavi vodena stihija da bi shvatili da  nije sve u materijalnom sticanju nego da je pre svega važan život i sve ono što nas spaja u tom životu, a pre svega razvoj ljudske duše i spajanje naših duša u ljubavi? Ako je do Boga i božijeg plana, on verovatno ima jedini cilj a to je da nas približi ljubavi i stvaranju, jer je i on sam Stvaralac a mi smo od njega sačinjeni, a u međuvremenu negde i zalutali, otišli od sebe, otišli od prirode i Boga. Tamo gde ljubavi toliko nema, potreban je haos i katastrofa. Koliko ćemo se sada naučiti, stvar je lična i tiče se s(a)vesti individualne  a potom i kolektivne, o tome koliko smo sada spremni da upoznamo sebe, kroz emocije koje nam neočekivane okolnosti donose. Uglavnom, niko nije ravnodušan na tuđu patnju, što nam je bliža i preti da se nama isto to desi, to smo zdušniji u pomaganju drugom. U momentima strave i užasa bude se uspavane duše željne života i ljubavi.

A koliko smo mi, svako od nas a potom i kolektivno, spremni da zavirimo u sebe, upoznamo svoju dušu  i svoje biće i prihvatimo odgovornost za sve što nam se dešava? Da li možemo da priznamo sebi da smo time što smo olako prelazili preko brige o sebi, preko građenja odnosa za razvoj života, kako sa prirodom tako i sa ljudima koji nas okružuju, doprineli da sada imamo vodenu bujicu, koja preti da nam sve i nas same odnese u nepovrat...zašto nam je bilo potrebno baš kataklizmično stanje da bi mi počeli da se sabiramo i dajemo od sebe ono što možemo i da tek sada sarađujemo, nepitajući se ko je ko i ko je s kim, i odakle dolazi? Očigledno nam je baš ovo bilo potrebno, Srbi kao da vole drame i tek tada dobijaju volju za životom i spremnost da se uključuju i pomažu jedni drugima.


Koliko god da je ovo vreme teško, i neda nam da se uljuljkujemo u udobnosti našeg života, da uživamo u mirisnom i toplom majskom mesecu onako kao što smo navikli, već nam nanosi bujice, vlagu,a uskoro nam slede vreline, komarci i ko zan šta sve ne mračno i ljigavo što se samo može zamisliti da pliva u mulju neživota od povučene vode, toliko je ovo vreme savršena prilika za upoznavanje sebe i svih svojih delova - makar, za početak, prepoznavanja u sebi onog što zovemo dobro i onog što nazivamo lošim. Emocije nas drmaju na sve strane, uznemiruju nas kroz ljudske drame, uznemiruju nas kroz ljudske gluposti i pakosti, uznemiruju nas kroz neizvesnost koju nam donosi sutra, i ako se ne zapitamo šta ćemo sa svim tim emocijama, i ako ne počnemo da ih sagledavamo iz drugog ugla, preplaviće nas bilo u vidu bolesti, poplave ili neke druge katastrofe i odneti u nepovrat. Nema nam druge nego da baš sada krenemo sa samospoznajom, pa to nam je i jedini cilj ako želimo da idemo napred, ka boljitku - da što više upoznajemo sebe, da se pitamo sa čime su naše emocije povezane, da li su situacije koje nas uznemiruju deo nas, de naše prošlosti, ili nas napadaju od spolja.Da li smo u stanju da prihvatimo da sve oko nas ima veze sa nama ako nas dotiče, i ono što nam se dopada i ono što nam se ne dopada, i da preuzmemo vladavinu nad sobom i svojim životom, i prestanemo da osuđujemo drugo i druge -  da se spustimo u realnost i prihvatimo da je sve oko nas ogledalo nas samih, što nam čini lakšim upravljanje životom jer tako lakše prepoznajemo opasnosti koje nam prete i prepoznajemo dobre prilike  za obezbeđenje najboljeg mogućeg života po nas koji je po našim merilima. Poznajući sebe, poznajemo i prihvatamo svet oko sebe.


Za vladavinu nad sobom i svojim životom potrebno je zbaciti mnogo toga sa sebe - mnoštvo iluzornih zamisli, uverenja o sebi, o drugima, o životu, sticanih hiljadama godina kroz čovečanstvo. Potrebno je sve te slojeve sebe prepoznati i otresti  i upustiti se u neke nove životne puteve i otkriti neke nove istine - možda nije sve onako kako izgleda, možda nije onako kako smo naučeni da verujemo, možda ne leži dobro u onome što mi verujemo da je dobro, možda nije sve do sudbine, možda je nešto i do nas, svakog od nas lično, najličnije, možda smo mi sami  kreatori i uništitelji sopstvenog života. Možda da bi upoznali dobro, moramo proći kroz zlo, možda da bi spoznali sreću moramo proći kroz nesreću, da bi prepoznali blagostanje moramo proći kroz jad i patnju, možda da bi spoznali život moramo dotaći smrt, možda da bi preuzeli odgovornost za život moramo osetiti posledice neodgovornosti i neživota na sopstvenoj koži...ljudi, pa mi smo ipak svi živa bića, deo prirode i u svakom od nas se krije neko zrno lepote te prirode, spremno za spajanje, stvaranje, rađanje, ljubav. Samo ga treba podstaći, na ovaj ili možda jednom, kada prihvatimo ko smo, na neki lakši i lepši način.





Коментари

Популарни постови са овог блога

Čemu nas uče odnosi? (iz ugla Venere u Vodoliji)

Koliko smo spremni da odrastemo? (iz ugla punog meseca u Lavu)

Ko je glavna zvezda vašeg života?