Koliko smo spremni da prihvatimo odgovornost za sebe i svoj život
Zašto nam je potrebna katastrofa, zlo i naopako, ovaj put u vidu poplava, da bi se približili sebi i jedni drugima? Da li je zaista potrebno da nas preplavi i poplavi vodena stihija da bi shvatili da nije sve u materijalnom sticanju nego da je pre svega važan život i sve ono što nas spaja u tom životu, a pre svega razvoj ljudske duše i spajanje naših duša u ljubavi? Ako je do Boga i božijeg plana, on verovatno ima jedini cilj a to je da nas približi ljubavi i stvaranju, jer je i on sam Stvaralac a mi smo od njega sačinjeni, a u međuvremenu negde i zalutali, otišli od sebe, otišli od prirode i Boga. Tamo gde ljubavi toliko nema, potreban je haos i katastrofa. Koliko ćemo se sada naučiti, stvar je lična i tiče se s(a)vesti individualne a potom i kolektivne, o tome koliko smo sada spremni da upoznamo sebe, kroz emocije koje nam neočekivane okolnosti donose. Uglavnom, niko nije ravnodušan na tuđu patnju, što nam je bliža i preti da se nama isto to desi, to smo zdušniji u pomaganju